AKTUELNO

Talasi koji udaraju o stenu, miris "slobode" plavog prostranstva i beg od svakodnevnih obaveza na mesto koje "puni baterije" i to na godinu dana, dok ne dođe vreme za sledeći odmor za mene je bio samo san, bar do 25. godine. Do tada, uživala sam u pričama prijatelja koje sam nestrpljivo čekala da se vrate sa svojih egzotičnih lokacija, ne samo zbog poklona koji bi na neki način uvek uključivao školjke, već zbog priča koje će popuniti moju kolekciju nagomilanih tuđih uspomena u glavi, koje moram kad-tad proživeti.

Iako mnogi očekuju drugačije, činjenica da nisam bila na moru do 25. godine me nikada nije rastuživala. Shvatala sam da mogućnosti nikada nije bilo za to, iako bi moji roditelji dali sve od sebe da je bilo drugačije.

Opet, kada sam imala dovoljno godina da zaradim za sopstvene potrebe, tu su bile obaveze u vidu brojnih računa, kao i ispita koje moram položiti, ali koji su mi predstavljali stepenik po stepenik uz pomoć kojih ću postići sve što želim, dobar posao, a samim tim dovoljno novca i vremena da proživim sve one zabeležene trenutke koje mi se nalaze na "to do" listi.

Nakon završenog fakulteta, i zapošljavanja, usledila je i prva nagrada kojom sam sebe počastila, a to je bio odlazak na more.

Drugarice koje su već uveliko putovale više puta godišnje, željno su čekale da "stanem na noge" i pridružim im se u ovoj pustolovini, koja je zapravo sve, samo ne odmor kako ga mnogi nazivaju.

Šta me to zapravo čeka?

Pripreme su bile veoma burne, budući da ni sama nisam znala u potpunosti šta da očekujem. Da li da ponesem jedne papuče ili dva para, da li će mi biti hladno uveče ili pak koja zaštita za sunce će "najbolje odraditi posao", samo su neka od pitanja koja su me polako preplavila do trenutka dok nisam počela da osećam pritisak u glavi. Shvativši da su mi potrebne informacije, usledio je razgovor prvo sa samom sobom usled čega sam sa velikim ubeđenjem ponavljala "sve će biti u redu, ideš da se zabaviš", a potom i razgovor sa drugaricama nakon čega je usledila velika kupovina, jer na moje iznenađenje, mnogo stvari mi je falilo.

Budući da je bilo parti putovanje, nakon samo pola sata od polaska, žurka je krenula. Razne vrste pića vrtele su se ukrug, dok smo svi glasno pevali, iako nismo znali imena jedni drugih, ali imali smo mnogo bitniji posao - da se zabavimo. Mini pauze na pumpama služile su za upoznavanje istih onih ljudi sa kojima smo do malo pre pevali, a pri povratku u autobus, jednostavno smo nastavljali gde smo stali.

Foto: Pixabay.com

Iako sam do tada mislila da mi je neophodno da se udobno smestim i imam apsolutnu tišinu oko sebe da bih zaspala, iskustvo iz autobusa mi je dokazalo drugačije. U jednom trenutku smo pevali, u drugom smo bili "onesvešćeni" na sedištima, iscrpljeni spavali u neprirodnim položajina, a nakon buđenja nastavak žurke je bio sasvim razmno rešenje.

Prvi pogled na more

I sada se naježim kada pomislim na prvi susret mene i valovite plave mase. Iako sam ulazak u Crnu Goru prespavala, te sam i imala sreće da mi prvi susret ne bude preko prozora, već romantično propraćen dodirom peska koji me je na prvu opekao, budući da sam u papučama izjurila iz autobusa, nesvesna još uvek gde se nalazim. Autobus pored puta nalazio se odmah do plaže, a sve moje želje temeljene godinama su me povukle ka moru, te sam ne obraćajući pažnju krenula "svojim putem" odvajajući se od grupe. Kao što rekoh, prvi susret možda i nije prošao najsjajnije, budući da me je vreo pesak odmah razbudio, ali nisam odustala. Zaputila sam se pravo ka vodi, gde sam iste one ožarene delove rashladila, što je samo doprinelo osećaju da je ovo "to to".

Foto: Pink.rs

Pogled na kraj koji ne postoji kada je more u pitanju me je smirio. Sva ona brojna pitanja koja su me mučila na početku su nestala, i odjednom znala sam da je ovo moje vreme, i da me čeka nezaboravno iskustvo, kao što i jeste.

Iako možda nekima deluje kao neki vid preterivanja, jer je u pitanju samo more, imajte u vidu da je ovo bila "prva nagrada" kojom sam sebi dala do znanja da sam "stala na noge", i da će sada sve biti drugačije, kao što i jeste.

Žurke i nezaboravni trenuci zbližavanja

Ispijanje koktela, uživanje na suncu, kikotanje ispod palmi i igranje odbojke u vodi postala nam je rutina. Nakon povratka sa plaže, usledilo je i zajedničko spremanje, a naša soba bila je centar zbivanja. Od devojaka koje poznajem ceo svoj život, do ljudi koje smo upoznale pre pola sata, svi su bili tu, i svi smo nazdravljali za jednu stvar - za užitak. Nismo imali porodičnih problema, obaveza, i nismo kasnili, sve je bilo tu i sada, i to je jedino bilo bitno.

Nakon spremanja koje je bilo propraćeno najvećim hitovima čiji žanr se menjao shodno broju koktela, zaputili bismo se ka žurkici koja je već uveliko trajala. Tu bi bilo kupanja, igranja i edukacije jer pitanje - "kako ne znaš ovu pesmu", bilo je isuviše često. Do kasnih sati, put smeštaja polako nas je zvao, jer smo opet među poslednjima ostali, ali nije to pravi razlog oglaska, već "after" koji se nije propuštao, a održavao se u smeštaju pored bazena.

Foto: Unsplash.com

Tu bi već umor učinio svoje, te bi sa pićem i pokvašenim nogama u bazenu dali sebi oduška i načinjali priče iz privatnog života koje su nas ganjale, a koje smo uporno odbijali da "iznesemo na svetlost" dok smo na odmoru. Saveti i po koja suza bili su poseban trenutak intimnosti koji je postojao samo tada, i više se nije pominjao. Sutradan, veći osmesi pri susretu su bili prisutni kao i sam osećaj veće bliskosti, ali o tome se nije razgovaralo, jer je bilo vreme za zabavu.

Povratak i obećanje koje će biti ispunjeno

Dok smo "trepnule" došlo je vreme pakovanja za povratak. Tu smo već imale problem, ali jedan od onih lepših problema koje možes imati, a to je "čije su ovo stvari u mojoj sobi". Kako što napisah, naša soba bila je centar zbivanja, te su slatke muke bile da razvrstamo šta je čije, a u isto vreme dešavala se i razmena, jer : "tebi bolje stoji".

Foto: Pink.rs/S. Kuvekalović

U povratku, iako su vozači možda slutili, ili se potajno nadali da smo na ivici energije, te će put proteći mirno i u spavanju, prevarili su se. Žurka, kao baš i pri dolasku počela je odmah pri ulasku. Ovog puta nije bilo pola sata čekanja jer sada smo se već svi poznavali. Sati koji su prolazili smo vešto koristili jer nismo znali kada ćemo se ponovo sresti, te nismo dozvoljavali da sam umor obuzme. Pri odlasku, usledili su pozdravi ali i obećanje "moramo ovo da ponovimo". Ipak, ovo nije bilo obećanje kao kada sretnete školskog druga pa se dogovorite "da idete na kafu", ovo je bilo stvarno, i da, obećanje će biti ispunjeno uskoro, svega za par dana kada nas očekuje nova avantura.

Pri povratku, pored poklona, donela sam i uspomene koje su sada drugima služile da uživaju u momentu dešavanja u trenucima razgovora, koji je bio propraćen osmehom, suzama, ali i klimanjem glave neodobravanja (bar kada je mama u pitanju). Sada je moja priča služila drugima kao deo popunjavanja kolekcije događaja koji se mora kad-tad proživeti.